The Great Expectations

Očekivanja su posebna vrsta programa. Takve programe pravimo u kontekstu naše sopstvene „realnosti“. Naša slika sveta, institucija, ljudi oko nas, ljudi pokraj nas. To je onaj momenat kada mislimo da držimo „realnost“ čvrsto za gušu i znamo šta može da nam se desi u njoj. Ono što zaboravljamo je da se naša „realnost“ ne poklapa uvek sa „realnošću“ drugih ljudi. Pa čak i ako bi se u određenom momentu te „realnosti“ poklopile, zaboravljamo da može doći do promene.

Najbanalniji primer je moja barada. Imao sam je godinama. Dužina i forma su varirale, ali sam je imao godinama. Pre par meseci sam je potpuno izbrijao i ljudi na ulici ili me nisu prepoznavali, ili su bili šokirani kad me vide. Ni jedna rekacija do sad nije bila indiferentna i svakoj reakciji je sledila bar petminutna diskusija o tome da li bolje izgledam sa bradom ili bez nje. Razlog je jednostavan: ljudi su sebi stvorili sliku kako Ja treba da izgledam . U njihovoj slici moje „realnosti“, ja uvek imam bradu. I to ne bi bio naročit problem da fizički izgled nije tako lako promenjiv. Oni koji me znaju duže vreme mogu sa sigurnošću da kažu, ali ja se ne sećam da sam imao tako ekstremne reakcije na promene nečijeg izgleda. Nije da ih ne primećujem – jednostavno ih smatram irelevantnim. Dobro, osim ako „promenjeni“ traži od mene da prokomentarišem nešto.

Šta drugo preostaje? Karakterne crte? Možda. Često je tačna ona „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Najčešće uspevamo ozbiljno da se uživimo u uloge koje su nam dodeljene. A mi koji verujemo da smo sami izgradili svoj karakter, čak i ako je to tačno, uživljavamo se u uloge koje smo sami sebi dodelili. Znam da ima ljudi koji veruju da sam metalac. Ima onih koji veruju da sam party animal. Ima ljudi koji veruju da sam alkoholičar. Ima ih koji veruju da sam Deda Bog. Zatim ljudi koji veruju da sam previše ozbiljan. Ili onih koji veruju da sam previše neozbiljan. Pa onda onih koji veruju da sam inteligentan/intelektualac. I onih koji veruju da sam glup k`o sajla. A ima i ljudi koji veruju da sam staložen, smiren i dobro uzemljen. Koliko ovih slika o meni je tačno? Koliko od njih je netačno? Može li neko od vas sa sigurnošću da kaže? Malobrojni su oni koji su videli kako se ponašam u većem broju situacija, odnosno koji su videli sve te aspekte onoga što se izgradilo kao Ja (moje aktivno učešće u modeliranju tog Ja je započelo tek pre 2-3 godine). Znači čak ni karakterne crte nisu odlike čoveka – one su deo prgrama, a moji programi, ako su već tako lako promenjivi, nisu Ja.

Da li je ostalo nešto za šta bi mogli da kažemo da je Ja? Ako koristimo kompjutersku analogiju, to bi najverovatnije bio kernel. Jedro. Srž. Šta ono predstavlja ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Ali pretpostavljam da ima veze sa integritetom, sa kongruentnošću dela i reči, sa poštovanjem sebe samog i drugih, sa iskrenošću misli/emocija/reči/dela.

Razume se, neke stvari su skoro nepromenjive i ne mogu da nas iznenade. Na primer, ja živim za dan kada će neki makedonski političar da uspe da me iznenadi. Svi njihovi postupci, do sad, su bili očekivani (čak i povratak Branka Crvenkovskog na čelo SDSM-a). Ne može da me iznenadi bezgraničnost ljudske gluposti (čitaj: ograničenost). Ne može da me iznenadi naš kapacitet za samo-uništavanje (i kao vrsta i na individualnom nivou). Ne mogu da me iznenade postupci ljudi koji se sopstvenom voljom kreću u skladu sa instaliranim programima. Međutim, ja sam malo drugačija kategorija. Hagakure kaže:

Iznad svega, bušido (put samuraja) treba da leži u svesnosti da ne znaš šta će se sledeće desiti.

Onog momenta kada se shvati i prihvati ova rečenica, ne verujem da će išta moći da vas iznenadi. Brus Li, u svojoj knjizi o Džit Kun Do-u, opisuje stav onog ko praktikuje borilačke veštine kao “stav ne-otpora”. To znači da ako se držimo onoga što smo naučili (čitaj: onoga šta očekujemo), kada protivnik bude izvršio napad van toga, mi ćemo ostati možda poraženi, ali definitivno zbunjeni. A zen-budizam ima takav cilj: da se živi u postojanoj ne-zbunjenosti. Ako prihvatimo da (kao što reče Panta Rei) sve teče, sve se menja, da li nam onda ostaje uopšte nešto za očekivanje? Da li možemo sa sigurnošću da očekujemo da nam se nešto desi sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da neko reaguje onako kako mi želimo? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će svet postojati i sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će ono što kažemo biti shvaćeno upravo onako kako je namenjeno? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da ćemo i sutra imati vodu za piće?

Ako ne očekujemo ništa, nikada nećemo biti zbunjeni i moći ćemo da živimo svoj život onako kako treba: u postojanom stanju ne-otpora.

21.06.2009