Lead myself into the future

Naslov je iz jedne pesme od Kraftwerk-a. Ceo tekst je: “I program my home computer, lead myself into the future“. Svojevremeno © sam se interesovao za programiranje. Bila mi je fascinantna činjenica da bih ja mogao da napišem program koji će kompjuteru davati instrukcije kako da se ponaša. Zbog lošeg spleta okolnosti, programiranje mi je postalo odbojno i potpuno sam odustao od njega, sve dok nisu određeni problemi u životu počeli da mi se ponavljaju.

Sigurno svi vi (ili bar većina vas) znate ono osećanje kad vam se jedan te isti problem ponavlja i ponavlja i ponavlja. Recimo, ne sviđa vam se ni jedno radno mesto, često ulazite u veze koje se loše završavaju (po vas), stalno ste u nekoj neobjašnjivoj depresiji, padate s motora i t.d. Problemi mogu biti raznovrsni, a mogu da budu i od iste vrste. Mogu biti minorni, mogu biti veliki, zajebani problemi koji vam remete način i kvalitet života. Ono što sam tada otkrio je za mene bilo najveće prosvetljenje koje sam mogao da doživim: svi mi funkcionišemo po instaliranim programima. Svi. Bez izuzetka. (Čak je i odbijanje da instaliramo neki od tih programa – program.)

Programi potiču od načina na koje učimo:

1. Iz ličnog iskustva. Svi znaju onaj stari, tačan kliše „Iskustvo je najskuplja škola“, i
2. Iz druge ruke. Nekad ne možemo da si priuštimo da učimo iz iskustva, ili pak nemamo vremena.

Kad učimo iz druge ruke, najčešće se radi o društvenim „normama“, t.j. stavovima koje društvo (porodica, kraj, škola, društvo) prihvata kao „normalne“. Navodnici nisu slučajni. Setite se: društvo je smatralo da se Sunce kreće oko Zemlje, da je Zemlja ravna ploča, da su neke žene veštice i zaslužuju da budu spaljene, da su Jevreji izvor sveg zla sveta i da treba da budu oterani u gasne komore, i t.d. Međutim ima i pozitivnih društvenih programa. Ja nemam taj luksuz i vreme da otkrivam koje su zmije otrovne, a koje ne. Ili: da li će gravitacija zaista da deluje na mene ako skočim sa sedmog sprata ili ću uspeti da poletim.

Lično iskustvo je podjednako loš učitelj kao i društvene “norme”. Primer? Ništa lakše! Samo prvo da se vratim kompjuterskoj analogiji. Kompjuter na makedonskom znači računar. Ime je dobio još u davna vremena kada kompjuteri nisu bili ništa do veliki, masivni digitroni koji su vršili razne matematičke operacije. Svi znamo kako matematičke operacije funkcionišu: imamo zadat zbir principa i formula po kojima se vrše određeni proračuni. Da bi se ti proračuni izvršili, potrebno je uneti podatke. Ali jedinstven uslov da bi dobili tačan rezultat je neophodnost unošenja tačnih podataka i primena tačnih formula.Čim se unese jedna pogrešna vrednost, dobija se pogrešan rezultat. Na primer, ako želimo da izračunamo koliko je „2+2“, a mi unesemo „2+3“, rezultat koji ćemo dobiti će biti tačan, ali tačan za „2+3“, a ne za ono što mi tražimo.

Na isti način funkcioniše i naše iskustvo. Od momenta kada se rodimo, postajemo podložni učenju i stvaranju programa/filtera niz koje percepiramo. Neko ko se bavio fotografijom i fotografskim filterima može dosta slikovito sebi da predstavi te filtere. Ja, na primer, ne volim da gledam sapunice, ne volim da slušam turbo-folk, ne volim da trpim ljude koje ja smatram glupima, ne volim da slušam argumente o pozitivnim stranama organizovane religije, i t.d. Ako neka informacija ne uspe da prođe kroz moj program/filter (ili prođe kroz njega promenjena), onda ako donosim zaključke o određenoj temi koja je povezana sa tom informacijom, neću moći da donesem tačan zaključak.

Imam odličan lični primer za to. Prvi put sam se na fakultet upisao na Engleski jezik i književnost. Jedan od ispita na prvoj godini je bio “Savremeni makedonski jezik”. Neko će reći da je bitno za budućeg profesora engleskog jezika da poznaje maternji jezik, ali u to vreme je to za mene (pored Opštenarodne odbrane) bio najnepotrebniji predmet na toj katedri. Ipak. Polagao sam ispit. Nekoliko puta. Svaki  put bih pao na pismenom delu. Kada bih otišao na konsultacije kod profesorice, ona je svaki put nalazila izgovore da me ne primi. Prvi put je imala ispit, pa mi je rekla da dođem sutradan. Sutradan mi je rekla da joj je dan za konsultacije bio prethodni dan, pa neka dođem sledeće nedelje. Sledeće nedelje mi je rekla da je testove zaboravila u drugoj tašni. Treće nedelje mi je rekla da je predala testove Studentskoj službi…Da sam uspeo nekako da dobijem tu konsultaciju i da mi je ona ukazala na greške koje sam napravio, sledeći put ih ne bih ponovio. Doneo bih ispravan zaključak. Ali zahvaljujući ovakvom njenom ponašanju došao sam do zaključka (a) da me profesorka mrzi, ili (b) da ona uopšte nije ni pregledala moj test. Ne tvrdim da neki od ova dva zaključka nije tačan, niti da su oba tačna. Međutim zbog takvog ličnog iskustva ja sam zaključio da se ne isplati da trošim pare na taj fakultet, tako da sam se ispisao (ova priča nije vezana samo za jedno padanje ispita – ukupno 5 puta sam pao i svaki put su se pokušaji konsultovanja sa profesoricom bezuspešno završili). Ni u jednom slučaju nisam suočio profesoricu sa svojim problemom niti pak sa činjenicom da je njeno ponašanje neprimereno i u najmanju ruku seljačko.

Zapamtite poslednju rečenicu, biće važna u nekom budućem tekstu.

Znači, sam sam sebi pomogao da nikada ne završim taj fakultet. Ubedio sam sebe (čitaj: napravio sam sebi program) da je to grožđe kiselo. Oni koji me znaju duže vreme, znaju da sam još od prvog-drugog razreda debeo. I dugi niz godina sam bio ubeđen da moram da oslabim da bih našao devojku. Sve dok jedna prekrasna devojka nije našla mene i srušila mi sve (takve) iluzije. Iako ne znam da li je to učinila namerno ili nehotice, ona je bukvalno uništila taj moj program – i za to sam joj večno zahvalan. Međutim tada sam počeo da percepiram svoje programe. Počeo sam „da vidim ono zeleno na Matrici”. S jedne strane, to me je bacilo u depresiju – “Zar je moguće da sam bio toliko slep ceo svoj život?”. No, s druge strane, shvatio sam da sam ja taj koji može i treba da stvara svoju realnost. Shvatio sam da ću konačno da postanem haker. Haker u istinskom smislu reči: čovek koji poseduje dovoljno znanja o kompjuterima i programiranju da može da modifikuje postojeće programe u skladu sa sopstvenim željama i potrebama.

A vi? Da li ste hakeri? Ili ste od onih koji zovu tehničku podršku kada im se pojavi Blue Screen of Death? Ili pak od onih koji čekaju da izađe nova verzija programa, nadajući se, moleći se da u nju budu inkorporirane one stvari koje vama trebaju?

Ne shvatajte me pogrešno. Ne osuđujem nikoga. Ako vam odgovara da se krećete po automatizmu umesto Istinski Slobodno, to je onda vaš izbor. Ne tvrdim da je moj nužno bolji. Samo se zapitajte koliko duboko su vam urezani programi.

21.06.2009.