Rupa

Pišući današnji tekst na blogu Seriozen majtap, setio sam se jednog veoma važnog koncepta: Rupe.

Verujem da ni jedan čitalac ovog bloga (bez obzira na to da li je  psihonaut ili ne) nema problema sa Rupom, ali sam takođe siguran da možemo vrlo lako da ga primetimo kod drugih. To je ona  praznina koju osećaju oni drugi, koji se trude da je popune nečim.

Mogu komotno da upotrebim analogiju makedonskog autoputa sa ljudskom psihom. Veliki broj automobila (iskustava) koji prolaze tim autoputem pomažu istom da ispuni svoj cilj: da bude autoput. Međutim, s vremena na vreme, radi loših vremenskih uslova (depresija), preteških kamiona (traumatična iskustva) i sličnih stvari, na autoputu ostaju rupe. Makedonija Put (psihijatri), ako se uopšte sete da treba da se brinu za autoput (zato što on nije sposoban da ih pozove), koristi najlakši pljuni-pa-zalepi metod (anti-depresivi, anti-psihotici i sl.) umesto da nađe odgovarajuću, bolju zamenu za asfalt koji je tako lako dobio rupu. Naravno, kako to već obično biva, zakrpa traje jako kratko jer nije odgovarajuće i istinsko rešenje. I najčešće, Rupa se samo produbljuje i proširuje. Ako ste nekad prešli automobilom preko neke rupe, znate kakav problem one predstavljaju. E sad, zamislite šta se dešava (lepim) iskustvima kad pređu preko neke takve rupe u psihi. Treba da budu srećna ako im amortizeri prežive.

No, da se navratimo na one druge, one sa Rupom. Lako ih je prepoznati zato što ih ima svuda oko nas. To su naši saradnici, prijatelji, naši najbliži. Svako popunjava svoju Rupu na svoj način. Naravno, to predstavlja problem zato što još uvek postoji ona stigma u vezi odlaska psihijatru. „Šta oni znaju  da ja ne znam? Šta, da me kljuka pilulama? Ma nema veze, super mi je“ (da ne spominjemo to što su oni bolji psihijatri koji vam neće prepisati anti-depresive čim vas vide, malo skuplji).

Podrazumeva se, ovde ne govorim o nama pametnima koji znamo da zakrpimo svoje Rupe. Daleko od toga. Tema razgovora su oni drugi, oni nesposobni. Oni što nalaze najrazličitije načine da preokupiraju svoj mozak da ne bi mislili na Rupu. Neki od njih zaranjaju u posao. Ako im neko prokomentariše to, oni se odmah pravdaju da su workoholics. Racionalizacija, sećate se? Neko drugi pak se drogira (alkohol, cigarete, marihuana, hors, čokolada…), naravno, pod izgovorom da je party animal, da voli da se žurka, da može da prestane kad god poželi (najčešće i može, ali ne za dugo, a kad prestane, prestaje samo sa jednom od droga), da mora da radi nešto rukama, da mu je lepo, da voli da se opusti i otkači, da se nikada ne drogira sam već to radi u smislu socijalne aktivnosti i još jedan ton drugih izgovora.

Ali izgovori su ipak samo izgovori. Neki se jebu ili se seksaju ili vode ljubav ili kako god već to da nazivaju. Ponekad mogu da se upoređuju dva-tri različita jebanja, ali uvek se svodi na “osećanje isunjenosti/zadovoljstva”. Neki znaju da kažu i “pražnjenje”, međutim retko ko se “prazni” prilikom seksa (osim možda muškaraca, ali i tad je pražnjenje bukvalno, nikad figurativno). Mogu na dva prsta da izbrojim ljude koji su mi priznali da se jebu da bi se osetili vrednima (umesto razno-raznih izgovora tipa “Pazi, to je vrhunsko izražavanje intimnosti. Fizički/seksualni kontakt je neprevaziđen. Na taj način izražavam svoju ljubav prema svetu.” Drugi skapavaju na internetu, ponašaju se kao manijaci i prepucavaju se na (tuđim) profilima na fejsbuku, gledaju svakojake gluposti na YouTube,  rešavaju milijardu nepotrebnih “kvizova”…Treći se gube u lepotama muzike – plešući, stavljajući slušalice i “izolirajući” se od sveta oko sebe… Četvrti gledaju filmove, serije, televiziju, novine, pristupaju različitim “kauzama” (“Spasite pse u stacionarima. Spasite planetu. Spasite vodu za piće. Spasite Ohrid. Spasite Đuru iz Pičkovaca.”), vžbaju pilates/aerobic/fitness/karate/aikido/nindžicu…

Međutim, Rupa nikako da se popuni. Sve ove aktivnosti se ni po čemu ne razlikuju od krkanja anti-depresiva: na kraju dana, Rupa ostaje i, najverovatnije čak bude malo šira i malo dublja. Kako da se reši Rupa? Kad je reč o onim drugima, onim nesposobnima, onim slepima, nemojte se ni truditi. Uvek će imati racionalizaciju: prvo o tome što uzalud pokušavaju da je popune, a zatim i o samoj Rupi. A kad je reč o nama, treba da učinimo ono što Makedonija Put ne radi: da isprobavamo različite smese asfalta i aditiva sve dok ne nađemo onu pravu. Ali ne da bi popunili Rupu, već da skroz smenimo asfalt. Zato što sve dok imamo nekvalitetan asfalt, so neodgovarajućim aditivima, nove rupe će se uvek pojavljivati.

Šta? Nemamo Rupu? Da ne racionalizuješ slučajno? Sigurno? Ako je tvoj odgovor nedvosmisleno „Da“, onda nećeš imati problema sa sledećim eksperimentom:

Izolirajte se na 24 sata. Od interneta, muzike, knjiga, televizije, ljudi. Isključite mobilni. Zaboravite stripove, novine, magazine, vikiend-romane. Zaboravite filmove i serije. Zaboravite cigarete, alkohol i sl. droge. Napunite jednu flašu od 2l vodom, uzmite hrane dovoljno za 2 oskudna obroka i zatvorite se u jednu prostoriju na 24 sata. Tih 24 sata shvatite kao privremeni boravak u samici. Ili kao nagradu za to što ste najpametniji, najlepši, najnaj, bez rupa na svom autoputu. Znači uslovi su veoma jednostavni: provedite 24 sata sami sa sobom, bez ikakvih spoljnih uticaja (tu podrazumevam i roditelje, rođake, prijatelje, kućne ljubimce – nisu dozvoljene posete u samici) i bez spavanja, da ne mislite na posao, obaveze, planove za budućnost, fantazije (pod ovim podrazumevam i sećanja na lepe događaje iz prošlosti). Ako morate da mislite na nešto, mislite samo na sebe: kakvi ste danas.

Iskreno se nadam da si u pravu sa svojim „Da“. Ipak, za svaki slučaj, ako rešiš da ne budeš kukavica i da izvedeš ovaj eksperiment, pozdraviću te onako kako se rudari pozdravljaju pre ulaska u rudnik: Srećno!

14.07.2009.

Ja, ja, ja i ja, pa zato ja ja ja

Znam da svi znate da smo mi ljudi sebična stvorenja. Ono što ja tvrdim je da se svaka naša aktivnost, svaka misao vrti oko te sebičnosti. Uzmite za primer bilo koji čin – ljubav, briga o drugom, mržnja, humanost, ekologija, razgovor, druženje – u svakom ćete naći da je sebičnost suštinski motivator. Šta god da radimo, radimo iz sebičnosti. Čak i ako bi neko želeo da se oslobodi od sebičnosti, to bi samo po sebi bilo sebičan čin. Na stranu to što je to (skoro) nemoguće. Osim ako neko prestane da diše. Ali i tad će motivacija da bude sebična.

Postoji jedna budistička priča u kojoj je jedan učenik došao pred Budu i rekao mu da želi da se oslobodi od stradanja. Buda mu je odgovorio da prestane da želi. Učenik je radio na tome da prestane da želi, ali se posle određenog vremena vratio kod Bude i rekao mu: „Ja nemam više ni jednu želju. Osim želje da nemam želje. Kako da se oslobodim od nje?“ Buda se nasmešio i odgovorio mu: „Nemoj da se trudiš toliko“.

Poenta je: ako je svaka naša motivacija sebična, onda da batalimo unutrašnji dijalog „Da li ovo može da se protumači kao sebično?“ i da budemo ono što smo – Ljudi.

U komentarima možete slobodno da ostavite primere nesebičnosti, ali nemojte da se ljutite ako ih pobijem.

02.07.2009.

Mani(ko)pulacija

Reč manipulacija dolazi od latinskog manipulare, što znači da se vodi za ruku. Ili da se rukuje (nečim). Ako posmatramo ovu reč u njenom izvornom značenju, mi svakodnevno manipulišemo. Vratima, WC šoljama, frižiderom, šporetom, slavinom, daljinskim, kompjuterima… Interesantno je to da manipulacija nije deo urođenih već naučenih programa. Ni jedno dete se nije rodilo sa znanjem kako da otvori vrata, ali je naučilo to posmatrajući druge (ili su ga oni naučili ako nije moglo samo).

Ja sam sa kompjuterima počeo da se igram početkom 1995.(onih prethodnih10-12 godina igranja sa ZX Spectrum-om ne računam), kada sam kupio prvi kompjuter (486 DX2 sa 4MB RAM-a, na 66MHz). Tada mi je operativni sistem bio MS-DOS, instalirao sam Windows 3.11, a najpopularnija igra je bila Doom 2. Da, ali je igra tražila tačno 4MB RAM-a, a zbog drajvera i sl. sitnica, ja sam imao nešto manje na raspolaganju. A onda je tu bilo i editovanja autoexec.bat i config.sys, ili butiranja sa F8 i ručnog biranja šta će da se aktivira, a šta ne. U svakom slučaju, našao sam foru (tj. objasnili su mi je) i počeo sam sa drugarima da igram Doom 2 preko modema.

Tokom vremena sam postao uspešan manipulator kompjutera i  kompjuterskih programa. Svi su imali slične komande, slične shortcuts, sličan princip. Jako sam lako učio nove programe i nove verzije baš zato što su bili bazirani na sličnim (ili istim) principima. Oni drugačiji su mi bili „neinteresantni za učenje“ ili mi je za njihovo učenje trebalo malo više vremena. Isto je bilo i kad sam se prebacio na Linux. Osim toga što ima (malo) drugačiji koncept od Windows-a, programi su zasnovani na istim principima. Znam komande, znam programe i lako mi je da nateram kompjuter da funkcioniše onako kako ja želim.

Ako to važi za kompjuterske programe, šta je sa našim programima? Da li može neko go poznaje naše programe da rukuje nama i da nas natera da funkcionišemo onako kako on želi?

Svaki naš strah, svako očekivanje, svaki program koji imamo, može da se iskoristi protiv nas. I koristi se. Svakodnevno. Da li to čine mediji, naša porodica, prijatelji ili voljene osobe, sasvim je irelevantno. A najlepša manipulacija je ona kada mislimo da je to što radimo naša ideja. Racionalizacija dosta pomaže u tom procesu. Primera ima mnogo i imaju raspon od najbanalnijih do najsuptilnijih – neću ulaziti u to, siguran sam da ćete se setiti bar nekoliko slučaja kada je neko pritisnuo prave dugmiće da učinite nešto što niste hteli. Naravno, odmah posle racionalizovanja konstatujete „Možda nije bilo super, ali sam bar to uradio zato što sam ja to hteo”. Da, da. Tako je. I nikako drugačije.

Ovo je malo siva oblast. Ako neko izmanipuliše vama da bi vas „odveo u krevet“, da li je to pozitivna ili negativna stvar? (ako mislite da je to neverovatno/nemoguće, onda se izgleda ne poznajete dovoljno). Za manipulatora je sigurno pozitivna. I ako je manipulacija kvalitetna, uvek ćete misliti da je to bilo vaša ideja. A ako mislite da je vaša ideja, onda ste u pravu. Kao što reče Robert Anton Vilson:

Ono što Mislilac misli, Dokazivač dokazuje.

Racionalizacija funkcioniše na mnogo nivoa, međutim sve se na kraju svodi na ovaj citat. Ako nešto sebi uvrtimo u glavu, naćićemo dokaze svuda oko nas da je to tako i nikako drugačije. Ako neko misli da život nije vredan življenja, kud god se okrene naći će dokaze za to. Ako neko misli da je život predivna stvar, za njega je i smrt podjednako zabavna (ne u morbidnom smislu). Ako neko misli da ga partner vara, svaki (neobjašnjen) poziv, svaki (neobjašnjen) SMS, svaki (neobjašnjen) pogled će biti dokaz za to. Ako neko misli da je život koji živi najbolji koji može da živi i da je sve u njemu njegov izbor – naći će dokaze za to.

Za Mislioca je irelevantno to da li su “dokazi” Dokazivača istiniti ili ne. Za njega je misao dokazana samim postojanjem “dokaza”. Čak i ako bi se pojavio neko sa (istinskim) dokazima koji dokazuju suprotno, Mislilac će ih odbaciti kao lažne. Zato što većeg manipulatora (u najnegativnijem mogućem smislu) od Mislioca u nama i ne postoji. Ali o Njemu neki drugi put.

29.06.2009.

(i)Racionalizacija

Mi ljudi smo fascinantne voćke. Motivisani mržnjom, gramzivošću, nezasitošću uspeli smo da načinimo mnogo stvari. Od točka i primitivnog oruđa, sve do mikrotalasne peći, mobilnog telefona i mašina za pravljenje hleba. Navikli smo na određeni stepen udobnosti i uživamo u njemu – bez obzira na to koliko je ta udobnost auto-destruktivna ili nepovoljna za okolinu. “Ko jebe okolinu, ovo sam ja! I nema ničeg važnijeg od mene! Oni će mene da uče kako treba!” Još zabavnije mi je kad vidim “skrivenu” autodestruktivnost maskiranu u humanitarnost, želju za društvenom pravdom, brigu o ekologiji, brigu o životinjama, brigu o ovome, brigu o onome. A istovremeno se iracionalno troši struja, voda, vazduh, hrna…”Ja gasim svetlo koje ne koristim!(ali zato mi kompjuter ostaje uključen celu noć)”

Normalno, uvek kada suočite nekog od dušebrižnika sa njihovom iracionalnošću, automatski dobijete odgovor “Eh pa sad i ti! Ne može SVE da bude savršeno…Ipak gasim svetlo koje ne koristim.” U svojoj „realnosti“ oni jesu dobri prema okolini, imaju osećaj za Prirodu, zaista se brinu za životinje i sve ostalo. Samo neko sa strane može da vidi koliko to zapravo nema veze jedno s drugim. Sve je to zahvaljujući činjenici da u njihovoj glavi – najvažnijem mestu u univerzumu – oni su najbolji, najpametniji, najlepši, najnaj na celom svetu! Svaki njihov postupak je izracionalizovan do detalja. Oni su najveći heroji, najveći mučenici, najveći samo-požrtvovani, ne-egoistični Ljudi.

Pretpostavljam da ako pripadate dotičnoj grupi, odmahujete glavama i konstatujete “Nije istina! Ja nisam takav! Evo, ja ne mislim da sam najveći mučenik!“ I tu ću samo da vam se nasmejem.

Vi ostali što se smeškate i klimate glavama…Zamenite Oni sa Mi. Svi smo takvi. Bez izuzetka. Izuzeci su odavno pomrli ili su smešteni u mitove i legende. Onog momenta kada počnete da govorite „Nije istina!“, već ste dokazali da niste izuzetak. To znači da ste već počeli da racionalizujete. A racionaliziranje je opasna aktivnost.

Zaboravimo primer dušebrižnika na momenat i pođimo u ekstreme. Smatram da su ekstremi uvek najbolji za ilustrovanje apsurdnosti određenih aktivnosti.

Recimo da ste se rodili u nekoj normalnoj sekularnoj državi. Godinu-dve po vašem rođenju, na vlast dolazi ultra-religiozna desnica. Vaši roditelji – ateisti – ostaju bez posla; na njihova radna mesta dovode slabije kvalifikovane vernike. Roditelji ne uspevaju da nađu posao i upadaju u začarani krug racionalizovanja (čitaj: pokazivanja prstom). Porodica se raspada, jedva životarite, vaši roditelji su ogorčeni, non-stop se pljuje (u tajnosti) po ultra-religioznoj vlasti. Postajete punoletni, pristupate ultra-ateističkoj levici i postajete jedan od najistaknutijih ateističkih vojnika te partije. Živeći život pun gorčine, mržnje i kontinuiranog optuživanja Drugog za svoju nesreću, šta mislite, kako mislite da bi ste se ponašali kada bi naleteli na nekog od ultra-religioznih? Reći ćete mu „Dobar dan“? Nasmešićete mu se iskrenim osmehom? Ili ćete da ubijete boga u njemu jer je on kriv za sve ono što vam se desilo u životu? U vašoj glavi je nečovečnost, nedostojnost života onog Drugog već opravdana i izracionalisana. Što zahvaljujući pričama razvedenih roditelja, što zbog verovanja tim pričama zato što dolaze od roditelja, što zbog sopstvene indoktrinacije njihovim povraćkama.

Racionalizacija naših postupaka i odluka se odvija konitnuirano. Još kao malu decu nas uče da treba logično da razmišljamo, da treba da opravdavamo postupke pred drugima, da naša intuicija nije uvek najbolji izvor informacija i t.d. Posle određenog vremena počinjemo da verujemo u ovu dogmu. Počinjemo da sumnjamo u sebe, u svoje sposobnosti, u svoje postupke. I kad se na sve to doda i racionalizacija, nastaje haos u glavi. Recimo da se nalazimo u nekoj situaciji koja čini da se osećamo neprijatno. Nešto nam kaže da treba da hvatamo maglu, i to tumačimo kao intuiciju (a nije). Naučeni da (ne) verujemo intuiciji počinjemo da motamo po glavi najrazličitija scenarija da bi odlučili da li da bežimo ili da se borimo. Svi ti scenariji su “isprljani” našim fliterima i, shodno tome, ne mogu da budu (100%) tačni. Da, ali naučeni da verujemo svom “racionalnom” umu, mi ih prihvatamo kao tačne. I scenariji su, u 99% slučaja sa negativnim ishodom. Iz prostog razloga što kada smo pod stresom „da bežim ili da se borim?”, mi uvek biramo najbezbolniji izlaz. Onaj izlaz koji će da prouzrokuje najmanji potres naše udobnosti. Normalno, shvatanje da je moguće da će doći do borbe (konflikta, nove stresne situacije i t.d.) za „racionalni“ um znači da je bekstvo najbolji izlaz.

I normalno, bežimo. Čovek, kao i pacovi u primeru na vikipediji će se boriti samo ako ne vidi drugi izlaz. Bez obzira na to da li je “protivnik” zaista jači ili ne.

Još normalnije je da posle bekstva to izracionalizujemo kao hrabar čin, kao jedinstveni izlaz, kao najbezbolniji ishod za sve (zato što, da ste se borili, palo bi mnogo krvi s obe strane), i t.d., i t.d., i .t.d. Naravno, ako nas neko gleda sa strane, sažaljevaće nas. Ali u našim „racionalnim“ glavama mi smo ispali najveći heroji i nekad čak smatramo da zaslužujemo orden za hrabrost. Šta, ne verujete mi? Pogledajte makedonsku istoriju od turskog vremena na ovamo.

27.06.2009.

Stav/Strah

„Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim tragove koje je ostavio.Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja.”

Ovaj citat je tzv. “Litanija protiv straha“ iz moje omiljene knjige Dina. Jedan drugar ima malo zabavniju mantru protiv straha: „Mečki strah – meni duplo. Ali jebi ga, mora.“ Strah je zabavna stvar i još jedna vrsta programa koju smo sami instalirali. Zabavan je zato što postoji „dobar“ i „loš“ strah i zato što su te dve vrste straha uzajamno promenjive. „Dobar“ strah može da postane „loš“, a „loš“ može da postane „dobar“. Lično, ne verujem u postojanje nečeg kao što je „dobar“ ili „loš“ strah, međutim ovde koristim ovu klasifikaciju da bih lakše dolovio poentu.

U četvrtom razredu me je ujeo pas. Događaj je bio prilično bizaran: bio sam sagnut i mazio sam jednog psa (jazavičar), i u momentu kad sam se uspravio da krenem, on je skočio i ujeo me za koleno. Prvo mi je bilo čudno, a onda sam počeo da ritam nogom da bi se kuče otkačilo. U blizini je prolazio neki čovek i šutnuo je psa, ali od tog momenta na ovamo imao sam skoro paralizirajući strah od pasa – bez obzira na njihovu veličinu. Strah je bio u toj meri zajeban da sam uveče imao problem da prođem kroz kraj u strahu da ću možda naleteti na neku džukelu. A ako bi se desilo da prođem, srce bi mi obavezno lupalo 600 na sat – svaka druga senka je mogla biti pas. Trebalo je da prođe još deset godina da bi me jedna zver (čitaj: rotvajler težak 60-70 kila) po imenu Tor naučila da ne treba da ih se plašim. Od tada na ovamo se ne sećam da je neko kuče čak lajalo na mene, a kamo li da me je „napalo“.

Taj strah, bez obzira da li je racionalan ili iracionalan, mogao je da me natera da gađam kamenjem, tučem ili trujem pse, da sam malo nenormalniji nego što jesam. Isto nam se dešava sa svakim strahom. U zavisnosti od težine straha i od mentalne (ne)stabilnosti, možemo da se ponašamo krajnje iracionalno, pa čak i brutalno prema predmetu svog straha. Mogu da navedem ekstremne slučajeve (Jevreje, „veštice“, Grke…), međutim, meni su interesantniji lični primeri (u budućnosti ću imati i tekstove sa naslovom „Događaji iz života“, u kojima ću da pravim detaljniju recenziju različitih programa).

Jedan poznanik je jednom prilikom rekao “Ja ne verujem nikome“. Moja prva reakcija je bilo iskreno sažaljenje: kakav je to život ako te je strah da nekome veruješ? Ali zatim sam se setio da sami sebi instaliramo programe, bez obzira na to koliko su destruktivni, i da nesvesno ti programi modeliraju našu „stvarnost“. Neću da ulazim u razloge takvog straha (njima ćemo se zabavljati u nekom drugom tekstu), ali posledice su interesantne: siguran sam da dotični zaista ne veruje nikome. I siguran sam da mu je život ako ne taman, onda bar dovoljno udoban takav kakav je. Najverovatnije živi najnormalnije, žaleći se s vremena na vreme kako ga je ovaj ili onaj slagao, čudeći se zašto ljudi kojima se žali počinju da ga izbegavaju – normalno, posle nekog vremena će to da izracionališe tako da će ispasti da su i ti ljudi lažovi (ili nešto slično, što mu smeta). Ne kažem da je žaljenje loša stvar, ponekad razgovor o „problemima“ može ili da učini da osetimo olakšanje ili da počnemo da ih posmatramo iz druge perspektive. Međutim meni, posle nekog vremena slušanja o istim „problemima“ neke osobe, posebno ako sam joj ponudio drugačiju tačku gledišta, dolazi preko glave i počinjem da izbegavam takve razgovore sa tom osobom (ako ne i samu osobu). Ne osuđujem nikoga ko ne želi da počne da se bavi hakiranjem, međutim, ako si već rešio da živiš u toj i takvoj „stvarnosti“: ćuti i puši.

Moj stav (ne strah) o verovanju je: svako govori istinu. Ili bar govori sopstvenu „istinu“. Ne zamaram se mnogo time  da li neko laže ili ne. Ako se pokaže da je lagao, sledeći put ću dvaput razmisliti da li ću da mu verujem (bezuslovno). I to samo zato što ne želim da živim u strahu. Odbijam da živim u strahu. Zato što (po Frenku Herbertu, i po mom mišljenju) strah je ubica uma.

22.06.2009.

The Great Expectations

Očekivanja su posebna vrsta programa. Takve programe pravimo u kontekstu naše sopstvene „realnosti“. Naša slika sveta, institucija, ljudi oko nas, ljudi pokraj nas. To je onaj momenat kada mislimo da držimo „realnost“ čvrsto za gušu i znamo šta može da nam se desi u njoj. Ono što zaboravljamo je da se naša „realnost“ ne poklapa uvek sa „realnošću“ drugih ljudi. Pa čak i ako bi se u određenom momentu te „realnosti“ poklopile, zaboravljamo da može doći do promene.

Najbanalniji primer je moja barada. Imao sam je godinama. Dužina i forma su varirale, ali sam je imao godinama. Pre par meseci sam je potpuno izbrijao i ljudi na ulici ili me nisu prepoznavali, ili su bili šokirani kad me vide. Ni jedna rekacija do sad nije bila indiferentna i svakoj reakciji je sledila bar petminutna diskusija o tome da li bolje izgledam sa bradom ili bez nje. Razlog je jednostavan: ljudi su sebi stvorili sliku kako Ja treba da izgledam . U njihovoj slici moje „realnosti“, ja uvek imam bradu. I to ne bi bio naročit problem da fizički izgled nije tako lako promenjiv. Oni koji me znaju duže vreme mogu sa sigurnošću da kažu, ali ja se ne sećam da sam imao tako ekstremne reakcije na promene nečijeg izgleda. Nije da ih ne primećujem – jednostavno ih smatram irelevantnim. Dobro, osim ako „promenjeni“ traži od mene da prokomentarišem nešto.

Šta drugo preostaje? Karakterne crte? Možda. Često je tačna ona „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada“. Najčešće uspevamo ozbiljno da se uživimo u uloge koje su nam dodeljene. A mi koji verujemo da smo sami izgradili svoj karakter, čak i ako je to tačno, uživljavamo se u uloge koje smo sami sebi dodelili. Znam da ima ljudi koji veruju da sam metalac. Ima onih koji veruju da sam party animal. Ima ljudi koji veruju da sam alkoholičar. Ima ih koji veruju da sam Deda Bog. Zatim ljudi koji veruju da sam previše ozbiljan. Ili onih koji veruju da sam previše neozbiljan. Pa onda onih koji veruju da sam inteligentan/intelektualac. I onih koji veruju da sam glup k`o sajla. A ima i ljudi koji veruju da sam staložen, smiren i dobro uzemljen. Koliko ovih slika o meni je tačno? Koliko od njih je netačno? Može li neko od vas sa sigurnošću da kaže? Malobrojni su oni koji su videli kako se ponašam u većem broju situacija, odnosno koji su videli sve te aspekte onoga što se izgradilo kao Ja (moje aktivno učešće u modeliranju tog Ja je započelo tek pre 2-3 godine). Znači čak ni karakterne crte nisu odlike čoveka – one su deo prgrama, a moji programi, ako su već tako lako promenjivi, nisu Ja.

Da li je ostalo nešto za šta bi mogli da kažemo da je Ja? Ako koristimo kompjutersku analogiju, to bi najverovatnije bio kernel. Jedro. Srž. Šta ono predstavlja ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Ali pretpostavljam da ima veze sa integritetom, sa kongruentnošću dela i reči, sa poštovanjem sebe samog i drugih, sa iskrenošću misli/emocija/reči/dela.

Razume se, neke stvari su skoro nepromenjive i ne mogu da nas iznenade. Na primer, ja živim za dan kada će neki makedonski političar da uspe da me iznenadi. Svi njihovi postupci, do sad, su bili očekivani (čak i povratak Branka Crvenkovskog na čelo SDSM-a). Ne može da me iznenadi bezgraničnost ljudske gluposti (čitaj: ograničenost). Ne može da me iznenadi naš kapacitet za samo-uništavanje (i kao vrsta i na individualnom nivou). Ne mogu da me iznenade postupci ljudi koji se sopstvenom voljom kreću u skladu sa instaliranim programima. Međutim, ja sam malo drugačija kategorija. Hagakure kaže:

Iznad svega, bušido (put samuraja) treba da leži u svesnosti da ne znaš šta će se sledeće desiti.

Onog momenta kada se shvati i prihvati ova rečenica, ne verujem da će išta moći da vas iznenadi. Brus Li, u svojoj knjizi o Džit Kun Do-u, opisuje stav onog ko praktikuje borilačke veštine kao “stav ne-otpora”. To znači da ako se držimo onoga što smo naučili (čitaj: onoga šta očekujemo), kada protivnik bude izvršio napad van toga, mi ćemo ostati možda poraženi, ali definitivno zbunjeni. A zen-budizam ima takav cilj: da se živi u postojanoj ne-zbunjenosti. Ako prihvatimo da (kao što reče Panta Rei) sve teče, sve se menja, da li nam onda ostaje uopšte nešto za očekivanje? Da li možemo sa sigurnošću da očekujemo da nam se nešto desi sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da neko reaguje onako kako mi želimo? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će svet postojati i sutra? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da će ono što kažemo biti shvaćeno upravo onako kako je namenjeno? Da li sa sigurnošću možemo da očekujemo da ćemo i sutra imati vodu za piće?

Ako ne očekujemo ništa, nikada nećemo biti zbunjeni i moći ćemo da živimo svoj život onako kako treba: u postojanom stanju ne-otpora.

21.06.2009

Lead myself into the future

Naslov je iz jedne pesme od Kraftwerk-a. Ceo tekst je: “I program my home computer, lead myself into the future“. Svojevremeno © sam se interesovao za programiranje. Bila mi je fascinantna činjenica da bih ja mogao da napišem program koji će kompjuteru davati instrukcije kako da se ponaša. Zbog lošeg spleta okolnosti, programiranje mi je postalo odbojno i potpuno sam odustao od njega, sve dok nisu određeni problemi u životu počeli da mi se ponavljaju.

Sigurno svi vi (ili bar većina vas) znate ono osećanje kad vam se jedan te isti problem ponavlja i ponavlja i ponavlja. Recimo, ne sviđa vam se ni jedno radno mesto, često ulazite u veze koje se loše završavaju (po vas), stalno ste u nekoj neobjašnjivoj depresiji, padate s motora i t.d. Problemi mogu biti raznovrsni, a mogu da budu i od iste vrste. Mogu biti minorni, mogu biti veliki, zajebani problemi koji vam remete način i kvalitet života. Ono što sam tada otkrio je za mene bilo najveće prosvetljenje koje sam mogao da doživim: svi mi funkcionišemo po instaliranim programima. Svi. Bez izuzetka. (Čak je i odbijanje da instaliramo neki od tih programa – program.)

Programi potiču od načina na koje učimo:

1. Iz ličnog iskustva. Svi znaju onaj stari, tačan kliše „Iskustvo je najskuplja škola“, i
2. Iz druge ruke. Nekad ne možemo da si priuštimo da učimo iz iskustva, ili pak nemamo vremena.

Kad učimo iz druge ruke, najčešće se radi o društvenim „normama“, t.j. stavovima koje društvo (porodica, kraj, škola, društvo) prihvata kao „normalne“. Navodnici nisu slučajni. Setite se: društvo je smatralo da se Sunce kreće oko Zemlje, da je Zemlja ravna ploča, da su neke žene veštice i zaslužuju da budu spaljene, da su Jevreji izvor sveg zla sveta i da treba da budu oterani u gasne komore, i t.d. Međutim ima i pozitivnih društvenih programa. Ja nemam taj luksuz i vreme da otkrivam koje su zmije otrovne, a koje ne. Ili: da li će gravitacija zaista da deluje na mene ako skočim sa sedmog sprata ili ću uspeti da poletim.

Lično iskustvo je podjednako loš učitelj kao i društvene “norme”. Primer? Ništa lakše! Samo prvo da se vratim kompjuterskoj analogiji. Kompjuter na makedonskom znači računar. Ime je dobio još u davna vremena kada kompjuteri nisu bili ništa do veliki, masivni digitroni koji su vršili razne matematičke operacije. Svi znamo kako matematičke operacije funkcionišu: imamo zadat zbir principa i formula po kojima se vrše određeni proračuni. Da bi se ti proračuni izvršili, potrebno je uneti podatke. Ali jedinstven uslov da bi dobili tačan rezultat je neophodnost unošenja tačnih podataka i primena tačnih formula.Čim se unese jedna pogrešna vrednost, dobija se pogrešan rezultat. Na primer, ako želimo da izračunamo koliko je „2+2“, a mi unesemo „2+3“, rezultat koji ćemo dobiti će biti tačan, ali tačan za „2+3“, a ne za ono što mi tražimo.

Na isti način funkcioniše i naše iskustvo. Od momenta kada se rodimo, postajemo podložni učenju i stvaranju programa/filtera niz koje percepiramo. Neko ko se bavio fotografijom i fotografskim filterima može dosta slikovito sebi da predstavi te filtere. Ja, na primer, ne volim da gledam sapunice, ne volim da slušam turbo-folk, ne volim da trpim ljude koje ja smatram glupima, ne volim da slušam argumente o pozitivnim stranama organizovane religije, i t.d. Ako neka informacija ne uspe da prođe kroz moj program/filter (ili prođe kroz njega promenjena), onda ako donosim zaključke o određenoj temi koja je povezana sa tom informacijom, neću moći da donesem tačan zaključak.

Imam odličan lični primer za to. Prvi put sam se na fakultet upisao na Engleski jezik i književnost. Jedan od ispita na prvoj godini je bio “Savremeni makedonski jezik”. Neko će reći da je bitno za budućeg profesora engleskog jezika da poznaje maternji jezik, ali u to vreme je to za mene (pored Opštenarodne odbrane) bio najnepotrebniji predmet na toj katedri. Ipak. Polagao sam ispit. Nekoliko puta. Svaki  put bih pao na pismenom delu. Kada bih otišao na konsultacije kod profesorice, ona je svaki put nalazila izgovore da me ne primi. Prvi put je imala ispit, pa mi je rekla da dođem sutradan. Sutradan mi je rekla da joj je dan za konsultacije bio prethodni dan, pa neka dođem sledeće nedelje. Sledeće nedelje mi je rekla da je testove zaboravila u drugoj tašni. Treće nedelje mi je rekla da je predala testove Studentskoj službi…Da sam uspeo nekako da dobijem tu konsultaciju i da mi je ona ukazala na greške koje sam napravio, sledeći put ih ne bih ponovio. Doneo bih ispravan zaključak. Ali zahvaljujući ovakvom njenom ponašanju došao sam do zaključka (a) da me profesorka mrzi, ili (b) da ona uopšte nije ni pregledala moj test. Ne tvrdim da neki od ova dva zaključka nije tačan, niti da su oba tačna. Međutim zbog takvog ličnog iskustva ja sam zaključio da se ne isplati da trošim pare na taj fakultet, tako da sam se ispisao (ova priča nije vezana samo za jedno padanje ispita – ukupno 5 puta sam pao i svaki put su se pokušaji konsultovanja sa profesoricom bezuspešno završili). Ni u jednom slučaju nisam suočio profesoricu sa svojim problemom niti pak sa činjenicom da je njeno ponašanje neprimereno i u najmanju ruku seljačko.

Zapamtite poslednju rečenicu, biće važna u nekom budućem tekstu.

Znači, sam sam sebi pomogao da nikada ne završim taj fakultet. Ubedio sam sebe (čitaj: napravio sam sebi program) da je to grožđe kiselo. Oni koji me znaju duže vreme, znaju da sam još od prvog-drugog razreda debeo. I dugi niz godina sam bio ubeđen da moram da oslabim da bih našao devojku. Sve dok jedna prekrasna devojka nije našla mene i srušila mi sve (takve) iluzije. Iako ne znam da li je to učinila namerno ili nehotice, ona je bukvalno uništila taj moj program – i za to sam joj večno zahvalan. Međutim tada sam počeo da percepiram svoje programe. Počeo sam „da vidim ono zeleno na Matrici”. S jedne strane, to me je bacilo u depresiju – “Zar je moguće da sam bio toliko slep ceo svoj život?”. No, s druge strane, shvatio sam da sam ja taj koji može i treba da stvara svoju realnost. Shvatio sam da ću konačno da postanem haker. Haker u istinskom smislu reči: čovek koji poseduje dovoljno znanja o kompjuterima i programiranju da može da modifikuje postojeće programe u skladu sa sopstvenim željama i potrebama.

A vi? Da li ste hakeri? Ili ste od onih koji zovu tehničku podršku kada im se pojavi Blue Screen of Death? Ili pak od onih koji čekaju da izađe nova verzija programa, nadajući se, moleći se da u nju budu inkorporirane one stvari koje vama trebaju?

Ne shvatajte me pogrešno. Ne osuđujem nikoga. Ako vam odgovara da se krećete po automatizmu umesto Istinski Slobodno, to je onda vaš izbor. Ne tvrdim da je moj nužno bolji. Samo se zapitajte koliko duboko su vam urezani programi.

21.06.2009.